Скидање прашине

ЗЛИКОВЦИ ИЗ ВАСОЈЕВИЋА: поп Владо Зечевић и судија Милоња Стијовић!

11551
поп Владо Зечевић и патријарх Јосиф, крајем октобра 1944. године у Београду, по уласку у град партизанских јединица

Револуција бољшевика, по упутствима из Коминтерне, изродила је посебну сорту комесара, младе убице који су за „општу ствар“ присиљавали угледне домаћине да изаберу једног међу постројеним синовима, за примјерно погубљење, да у противном не остану без потомства. Њихова злодјела означавала су почетак другог таласа „прочишћења“ Србије.

На брзину ископане масовне гробнице пуњене су несрећницима одгајаним на родољубљу и патријахалној породичној традицији, усмрћених куршумима, трупцима, тољагама, ђоновима цокула и штанглама.

Из утробе злогласне Озне за Југослвију, изродиле су се бригаде специјализоване за уништење виђенијих српских породица, оквалификованих у ратне злочинце на основу лажних оптужби, о чему ми је свједочио један од „бригадиста смрти“ Предраг Лаловић:

„Требало је калити челик. Почињала је нова фаза револуције. Смјестили су нас у будући Дом ЈНА, у центру нашег главног града. Стигли смо у раним јутарњим часовима. Наредне вечери почели су да ме наговарају да ступим у Озну. Нисам знао шта да радим. Био је то превише одговоран посао.

Ништа ти не брини – речено ми је – брзо ћеш схватити шта се од тебе очекује. Касније сам схватио: ту се докројавала Титова историја.

Преко ноћи сам био унапређен у специјалног припадника кордона смрти. За мене је био задужен мајор Љубан Напрта, један од тадашњих шефова Озне.

Потписао сам документ који је носио назив ЗАКЛЕТВА, у којем је стајало да наредних 50 година ником ништа нећу рећи о пословима које ћу обављати. Потписао сам Заклетву и обавезао се на ћутање за период од 50 година. Тако сам и поступио.

Потписивањем Заклетве званично је формирана „Прва група оперативаца Озне за Југославију“, у којој су се, поред мене, налазили Милован Малеш из Вакуфа и Рајко Богићевић из Милића, у источној Босни. Група је радила по систему „тројке“, а основни њен задатак био је „хватање ратних злочинаца и домаћих издајника“.

Нешто касније примили смо још тројицу: Милорада Стојнића, Марка Николића и Владу Бараћа. Додељени су нам по неспоредном налогу Слободана Пенезића Крцуна и попа Влада Зечевића, првих министара полиције. Поменута тројка је названа „Друга група оперативаца Озне за Југославију“.

Наша тројка дјеловала је под непосредним надзором највиших државних, партијских и полицијских функционера које су представљали: поп Владо Зечевић, Александар Ранковић, Слободан Пенезић, народни херој Раденко Мандић и Војин Лукић, и пуковник Милоња Стијовић, један од првих судија Врховног војног суда, који је при изрицању пресуде обично говорио: „За ово ти хвала, а за оно ти оде глава!“

Врховни војни суд у чијем смо саставу били, радио је пуном паром. Затвори су били претијесни за све оне које смо хватали и приводили. „Ратних злочинаца“ било је колико ти душа иште. Суд је доносио пресуде, а ми смо их изврашавали. Стрељали смо их на више места у граду, по неколико десетина дневно.

Ко је „опслуживао“ судију Стијовића, падао је у несвест од умора. Претходно је сниман терен. Тај готово административни посао, радиле су посебне службе из ресора попа Влада. Поп Владо директно нам је давао локације: „Ево вам простор, па аргатујте!“, говорио је гладећи браду.

Према сјећању које ме још служи, највише су коришћене београдске локације Кумодраж и простори данашњег насеља Браће Јерковић. Било је ту пуно неких брежуљака, увала и рупа.

Крајем 1945, добили смо задатак да откријемо ко то, без пресуде, на улицама Београда убија лекаре, апотекаре, новинаре, књижевнике, адвокате, судије, попове и студенте…. Крену људи на посао, и нестану. Те ликвидације су, дакле, вршене мимо спискова пријеких судова, без пресуде Врховног војног суда и знања челника Озне. Направили смо засједу, и после краћег натезања ухапсили вођу групе, док су двојица побјегла. Привели смо у Озну и установили да се ради о мајору ЈНА и народном хероју Анти Раштегорцу.

Покренута је истрага коју су водили највиши функционери Озне: поп Владо Зечевић, Александар Ранковић и Крцун. Анте Раштегорац је признао да је његова група, од дана уласка партизанских јединица у Београд октобра 1944. године па до краја 1945. године, усмртила на овај начин укупно 182 Београђанина.

Сазнали смо да је ликвидирање тих угледних Срба вршено по списку који су још у марту 1944 године, негдје у Босни, сачинили Јосип Броз, др Владимир Бакарић и Стево Крајачић. Дошли смо и до тог списка.

Међу онима које смо спасили, налазило се шест православних свештеника, као и неколико великих београдских интелектуалаца. Они су се, наиме, налазили на списку који је нађен код Раштегорца.

О судбини Анте Раштегорца, одлучивало је руководство Удбе. Умјесто да буде стријељан, вратили смо га у Хрватску и повјерили му обавештајне послове које је успјешно обављао до краја живота.“

(одломак из књиге „Хохштаплер“, Мирослава Тодоровића)