Ко је све, и како, припремао државни удар против кнеза Павла Карађорђевића, у прољеће 1941.

27. март 1941. – „Конспирација“ организовала пуч у Београду!

2567

Значајна дешавања у историји једног народа, врло често, неопходно је наново процењивати и оцењивати. Поготову ако се последице тих догађаја осете тек много, много година касније. Такав је неоспорно случај и пуч у Краљевини Југославији који се догодио 27. марта 1941. године. Исправно разјашњење појединих великих догађаја биће заправо залог и за исправне оцене готово свих главних токова националне историје

Пише: Иван Миладиновић

Неколико десетина књига је објављено на ову тему, што у земљи, што у дијаспори, и оне су углавном противречне. Једну групу аутора чинили су пучисти и њихови симпатизери, другу су чинили чланови оборене владе, који су, иако малобројнији, упорно покушавали да докажу исправност својих капиталних одлука, као и да је потписивање пакта са Хитлером било једино решење да се избегне нови егзодус српског народа. Додуше, постојала је и трећа група аутора књига на ову тему. Они су, углавном, били званични југословенски историчари и публицисти, који су глорификовали улогу КПЈ у мартовским дешавањима. Време и проналажење нових докумената ће показати да је учешће Комунистичке партије ипак било само испразан мит који се урушио пред историјским чињеницама.

На поглед изгледа да се о официрском пучу 1941. све зна: и улога енглеских обавештајаца и сума фунти која је уложена и сазнање да је Земљорадничка странка добијала 5.000 фунти месечно… Неке дневне новине, попут „Правде“, имале су 150.000 динара месечно, а неке друге, као „Политика“, узимале су апанажу у натури, односно у олову, без кога је био незамислив штампарски слог. На листи су били и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића, Удружење старих ратника, Сељачка странка Драгољуба Јовановића и Српски културни клуб. Све се зна о специјалној мисији Американца Вилијема Донована, човека који основао ЦИА, у Београду. Све се зна о улози Москве и сусретима генерала Симовића са Божином Симићем. Али пред нама су мало познати детаљи који ће бар малчице бацити ново светло на те догађаје…

ГЕНЕРАЛ БОРИВОЈЕ МИРКОВИЋ

Колико је српски народ био незадовољан кнезом Павлом и његовом политиком, могло се видети у време конкордатске кризе, у лето 1937, године пошто је пала крв на београдским улицама, када су жандарми с бајонетима на пушкама јуришали и на свештенике… И ту негде се, иначе, јавља идеја о организовању војног удара. Човек код кога се прво зачела та мисао био је ваздухопловни генерал Боривоје Мирковић. Он је желео да војним ударом успостави ново стање у земљи, спасе државу и војсци осигура већи утицај на све државне послове. Али генерал Мирковић није видео себе као предводника, ни војног ни политичког. И зато је кренуо у потрагу за човеком који ће стати на чело завере.

Генерал Боривоје Мирковић

Последњи високи официр којем се генерал Мирковић обратио с понудом да, кад све буде припремљено, стане на чело пуча, био је генерал Душан Симовић, претходно су га многи глатко одбили. С њим разговара тек почетком 1941. године.

УДРУЖЕЊЕ „КОНСПИРАЦИЈА“

Потпуно независно од официра у Команди ваздухопловства и генерала Мирковића, 1938. године формира се тајно удружење Конспирација. Оснивачи су били, по сведочењу поручника Станише Костића у његовим мемоарима, више угледних чланова Српског културног клуба, почев од Слободана Јовановића, па до Драгослава Страњаковића, Драгише Васића… Циљ ове тајне организације је био, такође, преврат.

Удружење Конспирација било је организовано по угледу на некадашњу Црну руку и приступило је врбовању чланова на начин како је то радила и Црна рука. Инструкције како у војсци прићи стварању тајних група од по пет официра дала су двојица бивших црнорукаца – Антоније Антић и Велимир Вемић.

Слободан Јовановић је био оснивач Српског културног клуба

Поручник Станиша Костић пише да је у војним јединицама у Београду било организовано више тајних петорки. На њиховом челу су се налазили мајор Живан Л. Кнежевић, потпуковник Милош Б. Банковић, мајори Светислав Вохоска, Данило Зобеница и Властимир Рожђаловски, капетан Вељко Гостиљац и потпоручник Никола Станисављевић… Међу њима је био и мајор Срба Попов, зет Драгише Васића. Он је, иначе био познат као врло одлучан човек, и он је тај који је успоставио везу између Конспирације и завереничке групе генерала Симовића и Мирковића…

Из споменутих мемоара може се закључити да је заправо Конспирација била језгро око кога су се окупили остали завереници, чак и генерали Симовић и Мирковић. Из свих данас доступних докумената, очигледно је да је средином 1940. године дошло до уједињења различитих антирежимских струја које су биле убеђене да је организовање преврата једино право решење за опште стање у Југославији.

„НАЈБОЉЕ ЛОШЕ РЕШЕЊЕ“

Кнез Павле је, по свему судећи, знао шта се дешава у његовом окружењу. Вагао је до последњег тренутка којој ће се опцији приклонити. И одлучио се за „најбоље лоше решење“, када је попустио пред немачким захтевима. И због тога ништа није предузимао против организатора пуча, иако је био благовремено упозораван.

Краљ Петар II и кнез Павле

Генерал Душан Симовић је 23. марта 1941, два дана уочи потписивања протокола у Бечу, упозорио Павла Крађорђевића на могућност избијања револуције ако Југославија приђе Тројном пакту. Он је отворено рекао кнезу да је везивање за силе Осовине исто што и падање у ропство, да би то значило свесно и својевољно одрицање слободе народа и самосталности државе, и да ће, ако се пакт потпише, избити револуција у народу и побуна у београдском гарнизону.

Осим генерала Симовића, кнеза Павла је и патријарх Гаврило 20. марта упозорио да би потписивање пакта могло да представња „бомбу, која би могла изазвати експлозију унутра у земљи“.