КЊИГА КОЈА МЕ ОДУШЕВИЛА: „Зелена чоја Монтенегра“

Шармантни губитник Осман-паша

5943

Још прије неколико година, једна лијепа дама ми је поклонила књигу „Зелена чоја Монтенегра“. Но, како сам био пуно ангажован на другим пословима, тек сам прошлог љета нашао времена да је прочитам, и то у једном даху.

Пише: др Смајо Шаботић

Овај роман који су заједнички написали Момо Капор и Зуко Џумхур, говори о пријатељству књаза Николе и Осман-паше. А пријатељство два чувена књижевника који су од Београда до Требиња и Херцег Новог знали путовати и по четири дана, аутом „рено 4“, асоцира на односе јунака њиховог романа. То пријатељство потврђују и ријечи Мома Капора да никада за неку неважну ствар неће рећи да је поред ње прошао као поред турског гробља, јер у том гробљу почива његов пријатељ Зуко Џумхур.

Битка на Вучјем долу, гдје се сукобила црногорска војска који су чинили Срби православне вјероисповијести и турска војска коју су чинили Срби исламске вјеросиповијести (мада је по који командант турске војске био прави Турчин), само је оквир у коме се одвија радња романа.

Књаз Никола и Осман-паша су се упознали као питомци на војној академији у Француској. Када су Црногорци у бици на Вучјем долу заробили Осман-пашу и довели га везаног на двор на Цетиње, књаз Никола не само да га је ослободио него му је дао плату од 1500 талира (бољу него што је имао у турској војсци) и додијелио му једног војводу као пратиоца. Паша је потом на Цетињу живио баш као паша – шетао, коцкао и пио по цетињским кафанама.

Када је у Котор упловио брод једног енглеског коцкара, Осман-паша је тражио краљу Николи да му позајми 2000 дуката. Опет су се сви чудили када му је књаз Никола дао новац и пустио га да оде ван Цетиња.

У Котору је Осман-паша срео енглексу новинарку Марджори која је извјештавала о догађајима у вези битке на Вучјем долу. Она није могла сакрити знакове заљубљености у Осман-пашу ни за вријеме нешто ранијег боравка на Цетињу, а у Котору је дошло до љубавне идиле.

Она му је савјетовала да са њом пође у Енглеску, други су му савјетовали да започне нову војну каријеру као вођа побуњеника у Абисинији, али он је он одлучио да се врати на Цетиње. А на Цетињу су се многи кладили да се Паша неће вратити. Када су аустро-угарског конзула после питали како је једини вјеровао у то, он је рекао да не би ни он вјеровао него га је претекао негдје на путу приликом повратка из Котора.

Интересантно је увођење на сцену слијепог гуслара, и то два пута. Први пут послије битке и други пут после двобоја Осман-паше са аустро-угарским конзулом. До двобоја је дошло пошто је аустро-угарски конзул оптужио Осман-пашу да вара на картама.

Црногорци су навијали за Осман-пашу. Они су га прихватили као свог. Предлагали су му да остане на Цетињу. А кад је он одлучио да се врати у Стамбол, књаз Никола му је потписао повељу да се храбро борио и да је заробљен тек када му је понестало муниције, како би га спасио од извјесне смрти која га је, због пораза на Вучјем долу, чекала у престоници Турске.

Када сам прочитао књигу, позвао сам ону лијепу даму која ми је поклонила књигу, и питао сам је да ли ми је поклонила „Зелену чоју Монтенегра“ зато што је подсјећам на шармантног губитника Осман-пашу. Одговорила је „Да“. Питао сам је потом: „А да ли си се ти идентификовала са Марджори?“ Одговорила је дипломатски: „Не сјећам се тог лика.“