скидање прашине

Маргинализација Мојковачке битке

2276

Пише: Љубиша Морачанин

Ових дана навршава се 103 година од славне Мојковачке битке, најкрвавијег, најжешћег и најузвишенијег боја који је вођен на простору Црне Горе. Многи историчари сматрају да је ова битка, после Бородинске, најхуманија битка у историји човјечанства, зато што се једна недовољно наоружана војска,у изузетно тешким зимским условима, супротставила далеко надмоћнијем непријатељу, како би пружила помоћ братској војсци у невољи.

Био је то један од најсветијих примјера ратовања, гдје је побједа, против  вишеструко јачег непријатеља, извојевана високо-моралним хришћанским начелима. Међутим, ту значајну годишњицу црногорска држава годинама уопште није обиљежила, што и не чуди с обзиром на антисрпски карактер актуелне власти.

ДИНАСТИЧКЕ СУЈЕТЕ

Маргинализација Мојковачке битке траје, на жалост, кроз читав вијек, са различитим мотивима. Владајућа династија Карађорђевић понашала се према краљу Николи као према пораженом ривалу, негирала је и у заборав потискивала све његове раније заслуге, па и оне из велике заједничке борбе у Првом свјетском рату. Међу њима највећу – заштиту одступнице Српске војске, јануара 1916. године, као услова каснијег ратног побједносног тријумфа и доласка на престо новостворене државе.

После Другог свејтског рата, комунисти су, из својих разлога, у потпуности у заборав гурнули ову величанствену епопеју, као и многе друге из Балканских ратова и Првог свјетског рата, да би тек 1965. године подигли Споменик јунацима Мојковачке битке и организовали окупљање преживјелих бораца.

Преживјели борци Мојковачке битке, 1965. године

Крајем 20. вијека, тачније 1994. године, у центру Мојковца, црногорска власт је поставила статуу војсковође Јанка Вукотића. У наредним годинама, када владајућа ДПС почиње борбу против заједничке државе, у црногорској јавности поново у заборав пада славна битка, да би прије три године, поводом 100 година Битке, држава коначно приредила свечани програм у Мојковцу, а Мило Ђукановић одржао срамни говор препун лажи, фалсфиката и накарадних оцјена о мотивима и значају ове славне битке.

ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ

Порука главнокомандујућег Српске војске, команданту Црногорске санџачке војске, гласила је: „Ако задржите Швабе на Мојковцу 24 сата, одужили сте се српству. Ако не, све је пропало.“ Црногорска команда одмах је идзала наређењ „да се положаји на Тари имају бранити најодсудније и до последњег човјека“.

Од Мојковца до Матешева, шест сати је пјешачења. Црногорци су задржали Швабе чак 20 дана. У снијегу до појаса. Добрим дијелом, борбом прса у прса, опијени заносом Бадњег дана и Божића. Иако су на једног нашег војника, била три и по аустро-угарска, побиједили су наши, побиједило је срце, срце испуњено братском љубављу.

Мојковачка битка била је круна славне црногорске историје, што каже и народни пјесник Радован Бећировић: „Немојте се плашити јунаци ако буду крвави бадњаци, из ваше ће крви кроз времена синут зора Јужнијег Словена, а вјекови славне ваше жртве, никад неће бројити у мртве… Да на швапску силу кидишемо, и да прошлост нашу крунишемо!“

ПОСРАМЉЕНИ ЛОВЋЕН

Добили су Црногорци (тачније Срби из тадашње његошевске Црне Горе) своју последњу битку у Првом свјетском рату, али изгубили рат. Непријатељска восјка, на челу са Хрватима из Боке, припадницима Бокељске морнарице, побола је аустро-угарску заставу на врх Ловћена. Тај црногорски  Арарат, са Његошевим гробом као Нојевом барком некадашње црногорске духовности, поетике и етике, притисла је тама. Тама са Запада. Како тада, тако и данас.

У данашњој Црној Гори, коју је боље звати Монтенегром, да се не би каљало њено славно историјско име, власт више неће помињати Мојковачку битку, али зато слави Бокељску морнарицу која је, не само 1916. године, радила против интереса Црне Горе.

Али, неће ни ова власт, која је и Његоша понизила, довијека. Признавањем правог значаја најславније битке из  црногорске историје, вредновање витешког проливања крви једног народа за отклањање животне угрожености једнородне браће из друге државе, повратило би  некадашњу слогу, братство и сарадњу, али и скинуло љагу са Црне Горе и Црногораца. Ако не ради њих самих, а оно због њихових потомака. Јер, ко заборави претке, изгубиће потомке.