Женске груди доживљавају процват

Грудата времена

1721

Модни диктати и феминизам, 80-тих и 90-тих година, испеглали су и груди и стражњицу „до коске“. Али, онда се појавила Памела Андерсон, Валерија Марини и многе друге даме са бујним попрсјем… и круг се опет завртио. Нови вијек не трпи жене без бујних груди.

Пише: Милош Андрић

Женске груди су од вајкада опчињавале мушкарце. Јачи пол осјећа приличну слабост према овим ,,краљевским драгуљима женствености“. Но, 80-те и 90-те године прошлог вијека, под утицајем феминизма, гурнуле су те ,,најљепше планине на свијету“ у други план. Срећом, почетак новог вијека и миленијума долази у њиховом знаку.

А како је било кроз историју? Већ у рано свитање људске цивилизације, у каменом добу, женски идоли плодности, дакле, богиње, отјеловљаване су са предимензионираним или вишеструким дојкама. Потом су, у древној Грчкој, женске груди помало запостављене.

Мушком уду додијељено је привилеговано мјесто у ликовном представљању. У касном средњем вијеку, дошло је до новог обрта; дојке су узношене као извор благородне исхране за одојчад. Али, у ренесанси долази до њихове еротизације. О томе свједочи, рецимо, платно Жана Фукеа „Дјевица од Мелуна“ која, у пози Марије са малим Исусом, заправо представља разголићену, краљеву метресу Агнес Сорел.

Женске груди се политизују у Француској револуцији. Лик младе жене Маријане, обнажених груди на платну Ежена Делакроа, насловљеног „Слобода предводи народ“, представља чисту слободарску Француску. Али, уједно, указује и на ослобађање жене од стега корсета. Но, у неку руку, ова ликовна композиција има и прагматско значење: груди за цио народ!

СИМБОЛ СЕДМЕ УМЈЕТНОСТИ

Груди су се на филму и у моди повећавале и смањивале као да дишу, пратећи тако ток историје. Италијанска глумица Донатела Дамиани је, ипак, најсјајнији примјер филмске диве са бујним попрсјем. Више од егзалтације, она је постала хипербола или, боље речено, парабола.

Да ли је Донатела могла да живи од тих својих груди – симбола? Јесте.

-Прво су ми сметале. На улици су ми мушкарци свашта добацивали. Сада када сам се видјела на филму, помирила сам се са својим тијелом. Без обзира на положај, груди се увијек виде – рекла је она.

У Италији је фашистички мит стварао и наметао култ великих груди. Груди су симбол среће, то је храна- то су – „Унрини пакети“. Италијански филм неореализма, а затим и италијанска комедија, развили су се практично у сјенци груди. То су мајчинске заштитиничке груди, али, по потреби су и агресивне. Софија Лорен, Ђина Лолобриђида, су заправо симболи великог плеса груди.

Појавиле су се груди поново, и то у америчком филму; дрске, сигурне у себе, безобразно штрчећи кроз изрез на блузи Мерилин Монро или Џеј Расел, достижући парадокс код Џејн Мејнсфилд.

Међутим, већ 50-тих година појавила се опомињућа и бестјелесна присутност Одри Хепберн. Она је најавила шезедесете године пуне супротности, и то не само грудима које готово нестају – избрисане геометризмом модне линије.

Седамдесетих година се појављује супарница груди – стражњица, оживљавањем моде џинса. На америчком филму груди се дегенеришу до гротеске, чије се протагонисткиње појављују и у Фелинијевом „Казанови“.

МОДНИ ДЕТАЉ

Модни диктати и феминизам, 80-тих и 90-тих, испеглали су и груди и стражњицу „до коске“, тако да су прави мушкарци „месо“ морали да траже на некој другој страни, код жена које не прате трендове. Чак је једна наша сјајна водитељка, Сузана Манчић, потиснута са ТВ канала и часописа, јер је за то вријеме имала пренаглашене облине.

Али, онда су се појавиле Памела Андерсон, Памела Прати, Валерија Марини и многе друге бујне даме. Историја се понавља, а ми се надамо да ће овога пута трајати дуго јер ,,жена без груди је као село без цркве“.